Ученица Ана Сићовић IV-6 је освојила прву награду на Литерарном конкурсу “На крилима среће”
- Вести
- 1. децембар 2021.
Ученица Ана Сићовић IV-6 је освојила прву награду на Литерарном конкурсу “На крилима среће”.
На крилима среће
Делом преносим љуту битку коју бију завађене стране моје душе, у нади да ћу помоћи свима чије се биће цепа тачно по средини. Као што имам обичај рећи да је мој живот почео онда када сам научила да пишем, тако сам продисала онда када сам сахранила песимизам.
Ја број један: ,,Мислио сам да испричам тужну причу, али сам схватио да не умем тако делати, јер лако је гађати срдашца тугом премазаним стрелама, ја сам желео да мојим читаоцима сузе млаке потеку од другог, можда од лепоте, среће, можда од истине, разноликости.
,,Јесте, мајко, скривено у крви.
Све пороке давно пробах први.
Кајање ми јача страна поста.
Оног дана кад ти рече доста.
Тада кад сам кавгу прозв’о срећом.
Начинио себе пијаницом већом.
Сад гологлав за се вучем прње
Тешке путе назирем кроз трње.
Шта ћу, мајко, победу над собом кунем
Жив сам човек, ал у црној земљи трунем.
И шта стекох, с душом сам продав’о
Знај да, мајко, за све имаш право”, рече и угаси се.
Ја број два: ,,Не смем се стидети пред својим жељама да ме муче љубавни јади пре него сахраним младост”. Вичем у екстази: ,,Људи, будите при снази! Долазе тешка времена, а срећа није савремена”.
Шта год вас чини срећним, а самим тим бољом особом, неизмерне је вредности; јер, рођени као индивидуе и прелепи у својој различитости, осмесима пружамо најлепши дар свету, стога, пре свођења рачуна последњег даха, у трену кад кости легну да се одморе до бескраја, један од циљева мора бити пронаћи своју срећу. Укључићу све аларме света, исписати црвеним ружем, дићи узбуну и запалити многа срца, само да сигнализирам: извори су непресушни.
Можда свако од нас поседује добру душу способну да види добро, сви се рађамо једнаки и невини, само понеки на овом компликованом путу по имену живот погрешно скрену, или заобиђу препреку прелазећи у супротну траку, иако виде да им неко иде у сусрет. Ја не браним грешне, само ме занима ко одређује када моји разлози за срећу постају неморални. Ми јесмо компликовани, бескрајно сложени и недокучиви. Али окоштао нам је систем вредности; престрављује ме мала амплитуда могућности удаљавања од обичног. И све то данас у свету где се проповедају блуд и неморал, док се лажемо да нам је све дозвољено, а глобално повезивање је, тужно, лакши начин да будемо осуђивани и осујећени. До последњег издисаја, постоји нова шанса, и зато, сваки пут када помислимо да је касно, сетимо се да је једино што апсолутно никад не касни наша смрт.
Можемо ми да се надамо рају и плачемо над својом судбином коначности, али зар није логичније ценити бар овај (вероватно једини) живот који нам је дат? Ја само желим да испишем великим словима, баш овако: ЉУДИ, БУДИТЕ СРЕЋНИ! Кратак је наш век – намиг овог универзума – да бисмо у њему имали места за ишта осим љубави, енергије и среће. Кад ко оде, доћи ће бољи; не тугуј за мртвима, помози живима; ако немаш око себе добре узоре, узор постани сам. Било који мој предак могао је умрети пре него настане мој наредни предак, или чак не упознати свог изабраника од кога ће уопште настати тај наредни, и ја данас не бих била овде. Како онда живот није магија? Дакле, ја сам фантастика, спој тривијалности, плод маштарије непознатог духа и милион пуких случајности, ја сам дете нимфе и бога, ја сам чиста срећа. Мени и дан-данас сузе потеку свако вече када се захвалим некоме или нечему мени непознатом на томе што ми је дата шанса да по овом путу остају баш моји трагови.
Тим мислима притварам врата и удаљавам се лаганим ходом унатрашке, вешто избегавајући светла позорнице, до почетка, за трун способнија него раније да угледам срећу када ме вреба, али решена да ја њу заскочим када осетим да је прави тренутак, јер одбијам да поверујем да нешто тако чисто може бити превртљивије од једне особе.
Борба је готова. Ја сам поносна.
Други нек бију своје битке. Срећно им било!
Ана Сићовић IV6
